Enlightenment - BLESSED BY LIGHT

PROSVETLJENJE

   Mnogi misle da je otvaranje sedme čakre, sa blaženstvom koje ga prati, krajnji cilj svih duhovnih disciplina i napora na putu samorealizacije. Međutim, stvari stoje nešto drugačije.

        Otvaranjem sedme čakre je samo početak putovanja ka pravom prosvetljenju i potpunoj samorealizaciji. Sedma, temena čakra, nije najviša čakra – izvan nje postoje i drugi, viši nivoi svesti. O njima se jako malo zna, jer oni koji ih još nisu dosegli ne mogu o njima, normalno, ništa da kažu, a oni koji su ih dosegli, nemaju više potrebu da o tome govore. Osim toga, ta iskustva je veoma teško pretočiti u reči.

       Iskustvo osmog nivoa je možda najlakše opisati kao "Ja sam usamljeni Bog u Praznini". To iskustvo se suštinski razlikuje od iskustva sedme čakre, u čijoj je osnovi jedinstvo sa Božanskim. ("Bog i ja smo jedno", "Bog je u meni, ja sam u Bogu" i sl.). Bez obzira koliko doživljaj bio ekstatičan i koliko duboko bilo sjedinjavanje sa Bogom, tu još uvek postoji dvojstvo (ja, koji opažam, i Bog, koga ja opažam). Međutim, na osmom nivou postoji samo jedinstveno Jedno – beskonačna, potpuna, savršena, sveprisutna Apsolutna svest – koja sam ja. I ničeg nema izvan mene... I ničeg izvan mene nikada nije ni bilo, niti će ikada ičeg izvan mene biti... Nema ni mene, niti je ikada bilo...Postoji samo - sebe svesna Čista svest - suština svega, početak i kraj svega. Sve ostalo je njen san.

        To je potpuni kolaps pojavnog sveta. (Istini za volju treba reći da se svet i dalje opaža, ali se sve doživljava kao prazna iluzija, kao varka). To je veoma šokantno iskustvo, u isto vreme i predivno i užasno. Na jednoj strani je osećanje beskrajne radosti, sreće i slobode, koje prati doživlaj predivne svetlosti (koja sam ja) i spoznaja Večnosti i Istine (konačnao znam ono što sam oduvek znao), a na drugoj – poražavajuće osećanje nepojmljive usamljenosti. Sve ovo može biti toliko traumatično, da nije nikakvo čudo što neke labilnije osobe posle takvog jednog iskustva završe na psihijatriji. Jer, uopšte nije lako podneti i prihvatiti istinu da mi ne postojimo, da ništa od onog što nas okružuje nije stvarno i, ono najporažavajuće, da svi oni koji su nam dragi i koje volimo u stvari uopšte ne postoje. Sve što smo znali samo je varka, "maja", iluzija, san, svojevrsni "matriks". Postoji samo večna, beskrajna Praznina i u njoj usamljeni Bog koji sanja...

        Treba spomenuti još jedan paradoks: naime, iako smo svesni da je sve privid, ipak osećamo ogromnu i čistu, bezuslovnu i božansku ljubav prema svemu na svetu – ljubav Tvorca prema svome delu.

        U osnovi svih religija sveta nalazi se učenje o Vrhovnom biću, o Jednom, o Apsolutu ili Bogu koji je tvorac svega što postoji, a koren tog učenja je – iskustvo prosvetljenja. Pisci svetih knjiga, bilo o kojoj religiji da se radi i bilo kome vremenu da pripadaju, govore o jednom te istom – o iskustvu prosvetljenja. Jer to mistično iskustvo je univerzalno, u svojoj suštini isto za sve koji ga doživljavaju, bez obzira ko su, kada i gde žive. Svete knjige jesu, u stvari, potresna svedočanstva doživljenog prosvetljenja. Mnogovekovna prepisivnja tih knjiga, kao i nerazumevanje materije od strane prepisivača, u mnogim slučajevima su zamaglila originalnu verziju svedočenja, ali je njihova srž ipak prepoznatljiva. (Upravo zbog tog različitog (ne)razumevanja i različitog tumačenja Istine postoji toliko različitih religija).

         Iako se može često ponavljati, iskustvo osmog nivoa obično ne traje dugo. Nakon njega vraćamo se svakodnevnom životu, funkcionišući kao da se ništa nije dogodilo, ali diboko u sebi nosimo neprolazno osećanje radosti i spokojstva, i tu beskrajnu ljubav prema svetu, a istovremeno i osećaj opustošenosti i tuge zbog saznanja da ništa nije stvarno. Potrebno je izvesno vreme da pomirimo te dve strane jedne istine. Problem često rešavamo tako što sve potiskujemo i pokušavamo da zaboravimo. Pravimo se da ne znamo ono što, u stvari, znamo i očajnički tražimo neku prosvetljenu ličnost, nekog gurua koji će nam sve to ponovo reći i za koga se nadamo da će nam nekako pomoći da podnesemo nepodnošljivi teret našeg tajnog znanja, što je, u svetlosti tog znanja, svojevrsni apsurd, jer nikog nema izvan nas, pa ni te druge prosvetljene ličnosti.

         Od kad postoji pisana reč, mnogo je tekstova, kako religioznih, tako i okultnih, napisano na ovu temu, često priču o prosvetljenju zaodevajući u najrazličitije simbole i metafore. Većina tekstova opisuje prosvetljenje kao stanje beskrajnog blaženstva, ali malo gde se govori i o drugoj, neprijatnoj strani iskustva. Radi se, u stvari, o doživljavanju nepojmljivog jedinstva krajnjih suprotnosti: postojanja i nepostojanja, Svega i Ničega, punoće i praznine, radosti i žalosti, vrhunske ekstaze i najteže patnje. Sve postoji i nepostoji, svuda i nigde, na različitim ravnima i istovremeno ni na jednoj od njih.

        "Podigavši se" do osmog nivoa, ili čakre, i doživevši prosvetljenje, u većini slučajeva čovek se vraća svom svakodnevnom životu. ("Pre prosvetljenja sam sekao drva i nosio vodu. Posle prosvetljenja sam sekao drva i nosio vodu"). Međutim, njegova svest nikada se više neće spustiti ispod četvrte (srčane) čakre, i sve što taj čovek bude činio, činiće iz četvrte čakre, zračećei oko sebe bezgraničnu, bezuslovnu ljubav prema svim oblicima postojanja. Živeće mnogo punijim, mnogo kvalitetnijim životom, jer će ga udisati punim plućima, uživajući u svakom njegovom trenutku i u svakoj sitnici iz svog okruženja, zadivljen lepotom svega što postoji. I nosiće zauvek u sebi to predivno osećanje jedinstva sa celim svetom: "Ja sam u svemu što postoji i ja sam sve što postoji, jer sve što postoji je u meni i sve što postoji sam ja, i jer ništa stvarno ne postoji, pa ni ja"...